Tipicno iskustvo roditelja i moje iskustvo 1

Tipicno iskustvo roditelja i moje iskustvo 1

U ovom bloku postova cu prvo navoditi bitne karakteristike tipicnog roditeljskog iskustva dece sa PDA-om koje je opisano u bukletu PDA udruzenja (Pathological Demand Avoidance Syndrome: A reference Booklet for Health, Education and Social Care Practitioners – https://www.pdasociety.org.uk/professionals/awareness-matters-booklet), a zatim i svoja iskustva u vezi sa tim sto je u bukletu opisano.

1. Roditelji navode da su od pocetka bili svesni da je njihovo dete drugacije i da predstavlja izazov. Takodje, desavalo se da dete opisuju i kao bistro i obecavajuce. Deca sa PDA-om su odlucna, tvrdoglava i jake volje. S druge strane, mogu biti sarmantna, mastovita i zabavna.

Od prvog trenutka moje dete je delovalo drugacije od ostale dece, ali nas to nije zabrinjavalo, jer smo smatrali da su sva deca razlicita i bilo nam je drago sto je originalan. Voleli smo tu njegovu “posebnost” i volimo je i dan danas u odredjenoj meri, tj. njene odredjene segmente.

U odredjenim trenucima jeste delovao bistro, ali opet na neki cudan nacin. Na primer, otkrio je svoju senku mnogo ranije nego sto to druga deca cine i mogao se s njom igrati beskrajno dugo bez potrebe da to podeli sa bilo kim drugim.

Njegova odlucnost, tvrdoglavost i jacina volje nazirala se od samog pocetka, ali je svoj puni sjaj dobila u uzrastu od oko 2,5-3 godine. Od tada pa nadalje volja je sve vise jacala konstantno iskusavajuci i izazivajuci druge volje oko sebe.

Kada je u dobrom raspolozenju sarm, masta i duhovitost mu ne manjkaju i to mogu potvrditi svi koji su proveli bar malo vremena sa njim, a narocito oni koji su uspeli da ga upoznaju samo u tom svetlu. To su ljudi koji vrlo cesto kazu: “On autistican!!! Ja to uopste ne vidim. Tako je komunikativan, duhovit, uspostavlja kontakt ocima …”

2. Mnogi od njih mogu pokazati zavidni nivo empatije, socijalne svesti i razumevanja. ALI, to se uglavnom ispoljava pod njihovim uslovima i samo kada im odgovara. U tom smislu ove vestine izgledaju prividne i povrsne. “Sefovanje” i potreba da odlucuju o svemu uzrokuju ceste probleme sa vrsnjacima i bracom i sestrama. Kod kuce se cesto ponasaju kao mali odrasli ljudi i vrlo cesto ne uspevaju da prepoznaju svoj status kao mladjih clanova domacinstva. Odnosi sa drugima mogu biti prilicno opsesivni i sa ekstremnom negativnom notom ili intenzivnim interesovanjem za drugu osobu. Preferiraju drustvo odraslih i uglavnom ga aktivno traze.

Moje dete ima povremene izlive empatije i takve ljubaznosti da u tim trenucima pomislim da sam najsrecnija majka na svetu. Tada je spreman i da pomogne i da mi objasni zasto je nesto sto se desilo lose ili dobro i da se izvini i da mene nauci kako je trebalo da postupim i da me poslusa … Tada pomislim da su se godine objasnjavanja zasto je dobro pomagati, zasto nije lepo smejati se kada je neko tuzan, nervozan ili ljut, godine pokusavanja gradjenja poverenja i potenciranja odredjenog nacina komunikacije konacno isplatile. Pomislim da je moj sin konacno shvatio sustinu. Da je sve to sto je tako dugo putovalo do njegove male glavice konacno selo na svoje mesto u vijugama. Medjutim, ta pomisao me uljuljkava samo na tren, jer znam isuvise dobro sta sledi. Samo ne znam da li ce to “predobro” stanje trajati pola dana, dan, mozda dva ili ce on u roku od pola sata sve to “dobro” baciti na pod, a onda po tome gaziti, skakati, divljati dok nijedan delic vise ne ostane, zajedno sa mojim zivcima, raspolozenjem i nadama.

Sto se tice odnosa sa vrsnjacima, nisam sigurna da je “sefovanje” i potreba za odlucivanjem ono sto dominira, jer on nema puno prilika za kontakt sa vrsnjacima kod kuce. Samoinicijativno ga ne trazi, ali voli da mu neko dodje i da ode kod “drugara”. U tim retkim prilikama vrlo cesto se i ne igra sa drugarom ukoliko je decak, ukoliko odrasli ne organizuju igru, a sa devojcicama moze ponekad da nadje zajednicki jezik. 

To da se kod kuce ponasa kao mali odrastao i da ne prepoznaje svoj status kao mladjeg, odnosno kao drugaciji od naseg (roditeljskog ili odraslog) POTPISUJEM velikim slovima. Svakodnevna borba o tome ko odlucuje u kuci je neizbezna (ili je bar bila dok nismo naucili kako da ih ponekad izbegnemo). Sa ovom decom imate konstantan osecaj da “ne znaju svoje mesto” bez obzira na to kako se prema njima odnosite.

U vrticu je skoro uvek imao “drugara” ili “drugaricu” za kog je imao gotovo opsesivno interesovanje iz nama poznatih ili sasvim “misticnih” razloga. Poslednjih godina vrtica bili su to uglavnom mladja deca koja nisu mogla to ekstremno interesovanje da podnesu. Kada bi neko od vaspitaca pokusao da to dete zastiti, cesto bi usledila agresivna reakcija. Sada opsesiju predstavlja devojcica iz jedne serije ciju sliku nosi svuda sa sobom i sa kojom spava (o slici ce jos biti reci kasnije). 

Uvek je preferirao drustvo odraslih i mnogo se bolje snalazio sa njima nego sa decom. Upravo zato sto vrlo lako komunicira sa odraslima i povremeno uziva u njihovom drustvu, moze im se dojmiti vrlo komunikativno i socijabilno. Medjutim, to se promeni ukoliko neko provodi vise vremena sa njim i vrlo brzo dodje do ispitivanja granica i odmeravanja snaga volje, upoznavanja slabih tacki odraslog i pravljenja strategija kako izbeci zahteve koje pred njega ta osoba postavlja.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s