Tipicno iskustvo roditelja i moje iskustvo 2

Tipicno iskustvo roditelja i moje iskustvo 2

3. Vecina roditelja izjavljuje da moraju da “nose somotske rukavice” u interakciji sa svojom decom i da se osecaju kao da “hodaju po jajima”. Drasticne promene u raspolozenju mogu izazvati trivijalne stvari, ali se cesto javljaju bez vidljivih okidaca, kao da dolaze notkuda.

Secam se tantruma zbog stvari koje su meni delovale kao trivijalne, npr. kada mu ispadne flasica sa vodom na pod ili kada se banana polomi na dva dela (to ne samo da vise nije jestiva banana, nego je i izvor ogromnog stresa), “kada mu se polomi trepavica”…

4. Ponasanje moze izgledati kao ekstremno ponasanje povezano sa  “Prkosnim razdobljem dvogodisnjaka”. Zato moze ostati neprimeceno, jer se posmatra kao prolazna faza u odrastanju. Izazov predstavljaju svakodnevne, bazicne aktivnosti i zahtevi i neke “bitke” se biju skoro svaki dan. Npr. oblacenje, kupanje, pranje zuba, stavljanje sigurnosnog pojasa, drzanje za ruku… Tipicno je da dete potrosi vise vremena i energije da bi zahteve izbeglo nego sto bi mu trebalo da ih ispuni.

Kao i svi ja sam se zalila drugim roditeljima, ne bi li podelili muku. I, naravno, uvek je tu bilo odgovora  da su i njihova deca takva i da je to normalno ponasanje, faza u odrastanju itd. Ali, “pubertet” u koje je moje dete uslo u svojoj drugoj godini jos uvek traje (sada ima skoro 8) i ne cini se da ce skoro proci.

Secam se perioda kada smo svakog jutra “bili bitku”oko oblacenja, a narocito oko oblacenja carapa. Svakoga jutra dan bi zapocinjali na taj nacin. Ja sam se ljutila na njega, on se ljutio na mene, svadjali bi se, vikali, plakali. Nikako nisam mogla da shvatim da on ne moze (ili nece) da uradi ono sto mu svakog dana pokazujem. To su bila bezgranicna odlaganja, bezgranicna pregovaranja, bezgranicna zapomaganja… Takav otpor se retko kada u zivotu dozivi. Meseci su prolazili, a mi smo se vrteli u tom zacaranom krugu. 

5. Otpor moze biti veoma jak, a uobicajeni su i tantrumi i “padovi sistema” koji mogu trajati prilicno dugo.

U vezi sa gore pomenutim ispadanjem flasice iz ruku, secam se kada se to jednom desilo napolju, tek sto smo izasli iz autobusa i zaputili se prema zgradi. Ne znam da li je bio umoran, ili je bio mnogo zedan, ili se sve zajedno (vidljivo i nevidljivo) skupilo u toj glavici, ali znam da je legao na mokri trotoar i vristao iz sveg glasa. To je bio prvi put, a u narednim danima se to desavalo gotovo svakodnevno. Tada je imao 3 godine.

6. Ni tradicionalna disciplina bazirana na autoritetu, kao ni sistem nagradjivanja i kaznjavanja ne daju trajne efekte i neefektivni su.

Svi saveti koje dobijete i sve sto ste naucili da treba da radite i kako da postupate pada u vodu u susretu sa ovom decom. Ja sam od pocetka zelela da budem cvrsta mama koja nece odgojiti “maminog sina – ljubi ga majka”, ali koja ce istovremeno znati da se sa njim igra i mazi. Bila sam cvrsto resena da mu ne dozvolim da bude nasilan. Na prve znake takvog ponasanja reagovala sam sankcionisanjem. Medjutim, zaboravila sam da je svako ponasanje komunikacija i trebalo mi je dugo da promenim svoje odnosenje prema njegovom nasilju.

Svaki metod koji sam upotrebila imao je ograniceno trajanje i uvek je morao da se menja ili bi ga on toliko izoblicio (vrlo suptilno i postepeno) da od njega ne bi ostalo nista korisno. Trebalo mi je dugo da uvidim da stalno upadam u iste klopke i da imam posla sa nekim ko svu svoju inteligenciju, snagu, energiju, jednom recju, sve resurse koristi ne bi li doveo vodu na svoju vodenicu.

7. Dete odaje utsak da nije u stanju da uci bez obzira na upornost i doslednost odraslih.

Mnogo puta sam svoje dete nazvala “pedagoskom katastrofom”. To je bilo puno pre nego sto sam saznala da PDA uopste postoji. Cinilo mi se da je sav trud uzaludan. Svaki pokusaj direktnog poucavanja zahtevao je debele zivce i nadljudsko strpljenje. On ni danas ne zna da pije vodu iz flase kao mi ostali. Carape su jos uvek “Neprijatelj br. 1”, toalet papir “br. 2”.

8. Roditelji cesto izjavljuju da “on/ona jednostavno ne moze da se obuzda” pre nego sto ce reci da je dete “nevaljalo”.

Koliko puta su mi rekli ili me pitali da li mislim da je razmazen. I da, ja bih rekla da jeste verovatno malo razmazen, ali da nije samo to. Znate ono kada osecate citavim bicem da dete niste razmazili, da ste radili sve “po propisima”. Osecate da nesto ne stima. Cujete od drugih roditelja da i njihova deca prave problem oko oblacenja i da vode bitke ujutru sa njima itd., itd. Potrebno je da dodje neko sa strane da vas razbudi i kaze vam da ono sto vi dozivljavate nije svakodnevica roditelja neurotipicnog deteta.

Ja sam cesto govorila da ima perioda kada je moj sin divan, ali i perioda kada kao da neki “djavo” udje u njega i on ne moze da se obuzda, jednostavno ne moze da se ponasa u skladu sa “pravilima”. Nema vidljivog uzroka, jednostavno dodje “zuta minuta” (koja ponekad traje nekoliko meseci). Tada bude tesko, bas tesko. I za njega i za nas.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s