Tipicno iskustvo roditelja i moje iskustvo 2

Tipicno iskustvo roditelja i moje iskustvo 2

3. Vecina roditelja izjavljuje da moraju da “nose somotske rukavice” u interakciji sa svojom decom i da se osecaju kao da “hodaju po jajima”. Drasticne promene u raspolozenju mogu izazvati trivijalne stvari, ali se cesto javljaju bez vidljivih okidaca, kao da dolaze notkuda.

Secam se tantruma zbog stvari koje su meni delovale kao trivijalne, npr. kada mu ispadne flasica sa vodom na pod ili kada se banana polomi na dva dela (to ne samo da vise nije jestiva banana, nego je i izvor ogromnog stresa), “kada mu se polomi trepavica”…

4. Ponasanje moze izgledati kao ekstremno ponasanje povezano sa  “Prkosnim razdobljem dvogodisnjaka”. Zato moze ostati neprimeceno, jer se posmatra kao prolazna faza u odrastanju. Izazov predstavljaju svakodnevne, bazicne aktivnosti i zahtevi i neke “bitke” se biju skoro svaki dan. Npr. oblacenje, kupanje, pranje zuba, stavljanje sigurnosnog pojasa, drzanje za ruku… Tipicno je da dete potrosi vise vremena i energije da bi zahteve izbeglo nego sto bi mu trebalo da ih ispuni.

Kao i svi ja sam se zalila drugim roditeljima, ne bi li podelili muku. I, naravno, uvek je tu bilo odgovora  da su i njihova deca takva i da je to normalno ponasanje, faza u odrastanju itd. Ali, “pubertet” u koje je moje dete uslo u svojoj drugoj godini jos uvek traje (sada ima skoro 8) i ne cini se da ce skoro proci.

Secam se perioda kada smo svakog jutra “bili bitku”oko oblacenja, a narocito oko oblacenja carapa. Svakoga jutra dan bi zapocinjali na taj nacin. Ja sam se ljutila na njega, on se ljutio na mene, svadjali bi se, vikali, plakali. Nikako nisam mogla da shvatim da on ne moze (ili nece) da uradi ono sto mu svakog dana pokazujem. To su bila bezgranicna odlaganja, bezgranicna pregovaranja, bezgranicna zapomaganja… Takav otpor se retko kada u zivotu dozivi. Meseci su prolazili, a mi smo se vrteli u tom zacaranom krugu. 

5. Otpor moze biti veoma jak, a uobicajeni su i tantrumi i “padovi sistema” koji mogu trajati prilicno dugo.

U vezi sa gore pomenutim ispadanjem flasice iz ruku, secam se kada se to jednom desilo napolju, tek sto smo izasli iz autobusa i zaputili se prema zgradi. Ne znam da li je bio umoran, ili je bio mnogo zedan, ili se sve zajedno (vidljivo i nevidljivo) skupilo u toj glavici, ali znam da je legao na mokri trotoar i vristao iz sveg glasa. To je bio prvi put, a u narednim danima se to desavalo gotovo svakodnevno. Tada je imao 3 godine.

6. Ni tradicionalna disciplina bazirana na autoritetu, kao ni sistem nagradjivanja i kaznjavanja ne daju trajne efekte i neefektivni su.

Svi saveti koje dobijete i sve sto ste naucili da treba da radite i kako da postupate pada u vodu u susretu sa ovom decom. Ja sam od pocetka zelela da budem cvrsta mama koja nece odgojiti “maminog sina – ljubi ga majka”, ali koja ce istovremeno znati da se sa njim igra i mazi. Bila sam cvrsto resena da mu ne dozvolim da bude nasilan. Na prve znake takvog ponasanja reagovala sam sankcionisanjem. Medjutim, zaboravila sam da je svako ponasanje komunikacija i trebalo mi je dugo da promenim svoje odnosenje prema njegovom nasilju.

Svaki metod koji sam upotrebila imao je ograniceno trajanje i uvek je morao da se menja ili bi ga on toliko izoblicio (vrlo suptilno i postepeno) da od njega ne bi ostalo nista korisno. Trebalo mi je dugo da uvidim da stalno upadam u iste klopke i da imam posla sa nekim ko svu svoju inteligenciju, snagu, energiju, jednom recju, sve resurse koristi ne bi li doveo vodu na svoju vodenicu.

7. Dete odaje utsak da nije u stanju da uci bez obzira na upornost i doslednost odraslih.

Mnogo puta sam svoje dete nazvala “pedagoskom katastrofom”. To je bilo puno pre nego sto sam saznala da PDA uopste postoji. Cinilo mi se da je sav trud uzaludan. Svaki pokusaj direktnog poucavanja zahtevao je debele zivce i nadljudsko strpljenje. On ni danas ne zna da pije vodu iz flase kao mi ostali. Carape su jos uvek “Neprijatelj br. 1”, toalet papir “br. 2”.

8. Roditelji cesto izjavljuju da “on/ona jednostavno ne moze da se obuzda” pre nego sto ce reci da je dete “nevaljalo”.

Koliko puta su mi rekli ili me pitali da li mislim da je razmazen. I da, ja bih rekla da jeste verovatno malo razmazen, ali da nije samo to. Znate ono kada osecate citavim bicem da dete niste razmazili, da ste radili sve “po propisima”. Osecate da nesto ne stima. Cujete od drugih roditelja da i njihova deca prave problem oko oblacenja i da vode bitke ujutru sa njima itd., itd. Potrebno je da dodje neko sa strane da vas razbudi i kaze vam da ono sto vi dozivljavate nije svakodnevica roditelja neurotipicnog deteta.

Ja sam cesto govorila da ima perioda kada je moj sin divan, ali i perioda kada kao da neki “djavo” udje u njega i on ne moze da se obuzda, jednostavno ne moze da se ponasa u skladu sa “pravilima”. Nema vidljivog uzroka, jednostavno dodje “zuta minuta” (koja ponekad traje nekoliko meseci). Tada bude tesko, bas tesko. I za njega i za nas.

Upitnik za identifikovanje ekstremnog/patoloskog izbegavanja zahteva

Upitnik za identifikovanje ekstremnog/patoloskog izbegavanja zahteva

Upitnik je napravila Liz O’Nions da bi identifikovala pojedince sa potencijalnim PDA-om za potrebe svog istrazivanja. On ne predstavlja validan instrument za postavljanje dijagnoze. Zato ga treba koristiti samo kao vodic za identifikovanje mogucih naznaka PDA-a i kao polaziste za dalju evaluaciju zasnovanu na multidisciplinarnoj proceni.

 

Bodovanje

Pitanja 1 – 26 (osim pitanja br. 14 i br.20)

Nije tacno – 0

Delimicno tacno – 1

Uglavnom tacno – 2

Potpuno tacno – 3

Pitanja 14 i 20

Nije tacno – 3

Delimicno tacno – 2

Uglavnom tacno – 1

Potpuno tacno – 0

    Nije tacno Delimicno tacno Uglavnom tacno Potpuno tacno
1 Opsesivno se opire i izbegava obicne zahteve i molbe.        
2 Zali se na bolest ili fizicku nesposobnost da bi izbegao/la zahtev ili molbu.        
3 Ima potrebu da bude glavni/glavna.        
4 Dozivljava svakodnevne obaveze (npr. skolski izlet, posetu zubaru) kao veoma stresne.        
5 Govori drugoj deci kako treba da se ponasaju, ali ne oseca da se ova pravila primenjuju na nju/njega.        
6 Imitira ponasanje odraslih (npr. Koristi fraze koje koriste roditelji ili nastavnici da bi kritikovao/la drugu decu).        
7 Ima poteskoca da se povinuje zahtevima ukoliko nisu pazljivo izreceni ili predstavljeni.        
8 Ulazi u uloge likova ili licnosti (sa TV-a/stvarnog zivota) i podrazava ih.        
9 Pokazuje vrlo malo srama ili stida (npr. moze da dobije izliv besa na javnom mestu i da mu/joj zbog toga uopste ne bude neprijatno).        
10 Izmislja cudesne svetove ili igre i zatim ih upraznjava.        
11 Vest/a je u navodjenju drugih da rade ono sto on/ona hoce.        
12 Ne uvidja da postoji razlika izmedju osobe koja predstavlja autoritet i njega samog/nje same(npr. roditelja, nastavnika, policije).        
13 Ako je/ga pritiskate da nesto uradi, moze doziveti „krah“ (npr. moze vristati, imati izliv besa, sutirati ili udarati).        
14 Voli da mu/joj se govori da je nesto dobro uradio/la.        
15 Raspolozenje mu/joj se menja veoma brzo (npr. u jednom trenutku moze preci iz ljubaznosti u ljutnju).        
16 Zna tacno sta treba da kaze ili uradi kako bi razljutio odredjene ljude.        
17 Krivi ili napada tacno odredjenu osobu.        
18 Negira da je nesto uradio/la cak i kad je uhvacen/a na delu.        
19 Deluje kao da je ometan/na „iznutra“.        
20 Trudi se da odrzi svoju reputaciju medju vrsnjacima.        
21 Ponasa se besramno i sokantno ne bi li izbegao/la da uradi nesto.        
22 Preterano reaguje na sitnice (npr. plac/cerekanje, napad besa).        
23 Socijalna interakcija mora da se odvija prema njenim/njegovim uslovima.        
24 Preferira da s drugima komunicira igrajuci odredjenu ulogu ili uz koriscenje rekvizita/igracaka.        
25 Pokusava da pregovorom od odraslih dobije bolje uslove za sebe.        
26 Bio/la je pasivan/na i tesko ga/ju je bilo aktivirati u prvoj godini zivota.        

Rezultat

Za decu od 5 do 11 godina skor od 50 i vise…

Za decu od 12 do 17 godina skor od 45 i vise…

… Identifikuje pojedince sa povisenim rizikom za posedovanje profila koji je konzistentan sa PDA.

EDA-Q (Extreme demand avoidance questionnaire) ne treba koristiti kao dijagnosticki test. Za postavljanje dijagnoze potrebna je procena iskusnog profesionalca.

 

Izvori:

O’Nions, E., Christie, P., Gould, J., Viding, E. & Happé, F. (2014). Development of the ’Extreme Demand Avoidance Questionnaire’ (EDA-Q): Preliminary observations on a trait measure for Pathological Demand Avoidance, Journal of Child Psychology and Psychiatry, 55, 758–768.

Originalni instrument mozete naci na sledecem linku:

https://sites.google.com/site/lizonions/EDAQ

 

 

 

 

Sta kazu ljudi sa PDA profilom 2: Koje stvari teze da izbegnu?

Sta kazu ljudi sa PDA profilom 2: Koje stvari teze da izbegnu?

Vec smo govorili o tome da ljudi sa PDA-om izbegavaju i stvari koje vole ukoliko ih opaze kao zahtev. To moze biti bilo sta. Neki od primera onoga sto se izbegava nalaze se na sledecoj listi:

Pijenje vode;

Kacenje jakne;

Placanje racuna;

Odgovaranje na poruke i mejlove;

Peglanje;

Provodjenje vremena sa porodicom;

Dohvatanje predmeta koji padnu;

Vodjenje racuna o zdravlju;

Ciscenje frizidera;

Vezenje;

Proslavljanje praznika;

Provedjenje vremena sa prijateljima;

Sviranje klavira;

Disanje;

Administracija;

Telefonski pozivi;

Tusiranje;

Pranje sudova;

Odlazenje na bilo koje mesto na kome su su nepoznati ljudi;

Kuvanje;

Kupovina;

Odlazenje u bioskop;

Gledanje TV-a;

Tocenje goriva;

Razgovaranje sa roditeljima;

Ciscenje …

Andrew: Zeleo bih da kazem da ne izbegavam samo stvari koje ne zelim da radim. Tendencija da izbegavam stvari koje volim da radim pojavljuje se najcesce kada drugi pocnu da pridaju znacaj tome ili da uticu na to na bilo koji drugi nacin. Na primer, ljudi se ponekad previse oduseve mojim umetnickim delima i nekoliko puta su mi neki prijatelji rekli da treba da ih prodajem online; odjednom osetim uzasnu odbojnost prema umetnosti i ne zelim vise ni da crtam ni da slikam.

Stef: Rekla bih da najvece bitke bijem sa administrcijom – ako treba nesto da popunim i posaljem postom i slicno. Takve stvari mobilisu ozbiljne tehnike izbegavanja svih vrsta. Gubljenje papira, zaboravljanje da ih posaljem, pogresno adresiranje… Moja porodica zeli da ja apliciram za kanadsko drzavljanstvo za mog sina. Uplatila sam takse za to pre nekoliko godina, ispunila elektronski formular, ali je potrebno jos da nadjem zvanicna dokumenta koja su potrebna i da ih sve zajedno posaljem. To traje vec 4 godine i jos uvek ih nisam poslala!…

Sa bloga Riko Ryuki: Osobe sa PDA-om zele da rade sve kao i drugi ljudi. Niko ne zeli da zivi u strahu od pranja zuba ili od pozdravljanja prijatelja. Ali mi zivimo u tom strahu. To je tesko za druge da razumeju ukoliko nisu i sami prosli kroz to. Bilo sta moze biti zastrasujuce za osobu sa PDA-om; mi osecamo kao da treba da izbegavamo sve. Kako mozete da izbegnete da odete u WC? Kako da izbegnete da jedete? Kako da izbegnete da disete? Kako da izbegnete da gutate? Pitajte osobu sa PDA-om, bez sumnje je to pokusala bar jednom u zivotu.

index

Tipicno iskustvo roditelja i moje iskustvo 1

Tipicno iskustvo roditelja i moje iskustvo 1

U ovom bloku postova cu prvo navoditi bitne karakteristike tipicnog roditeljskog iskustva dece sa PDA-om koje je opisano u bukletu PDA udruzenja (Pathological Demand Avoidance Syndrome: A reference Booklet for Health, Education and Social Care Practitioners – https://www.pdasociety.org.uk/professionals/awareness-matters-booklet), a zatim i svoja iskustva u vezi sa tim sto je u bukletu opisano.

1. Roditelji navode da su od pocetka bili svesni da je njihovo dete drugacije i da predstavlja izazov. Takodje, desavalo se da dete opisuju i kao bistro i obecavajuce. Deca sa PDA-om su odlucna, tvrdoglava i jake volje. S druge strane, mogu biti sarmantna, mastovita i zabavna.

Od prvog trenutka moje dete je delovalo drugacije od ostale dece, ali nas to nije zabrinjavalo, jer smo smatrali da su sva deca razlicita i bilo nam je drago sto je originalan. Voleli smo tu njegovu “posebnost” i volimo je i dan danas u odredjenoj meri, tj. njene odredjene segmente.

U odredjenim trenucima jeste delovao bistro, ali opet na neki cudan nacin. Na primer, otkrio je svoju senku mnogo ranije nego sto to druga deca cine i mogao se s njom igrati beskrajno dugo bez potrebe da to podeli sa bilo kim drugim.

Njegova odlucnost, tvrdoglavost i jacina volje nazirala se od samog pocetka, ali je svoj puni sjaj dobila u uzrastu od oko 2,5-3 godine. Od tada pa nadalje volja je sve vise jacala konstantno iskusavajuci i izazivajuci druge volje oko sebe.

Kada je u dobrom raspolozenju sarm, masta i duhovitost mu ne manjkaju i to mogu potvrditi svi koji su proveli bar malo vremena sa njim, a narocito oni koji su uspeli da ga upoznaju samo u tom svetlu. To su ljudi koji vrlo cesto kazu: “On autistican!!! Ja to uopste ne vidim. Tako je komunikativan, duhovit, uspostavlja kontakt ocima …”

2. Mnogi od njih mogu pokazati zavidni nivo empatije, socijalne svesti i razumevanja. ALI, to se uglavnom ispoljava pod njihovim uslovima i samo kada im odgovara. U tom smislu ove vestine izgledaju prividne i povrsne. “Sefovanje” i potreba da odlucuju o svemu uzrokuju ceste probleme sa vrsnjacima i bracom i sestrama. Kod kuce se cesto ponasaju kao mali odrasli ljudi i vrlo cesto ne uspevaju da prepoznaju svoj status kao mladjih clanova domacinstva. Odnosi sa drugima mogu biti prilicno opsesivni i sa ekstremnom negativnom notom ili intenzivnim interesovanjem za drugu osobu. Preferiraju drustvo odraslih i uglavnom ga aktivno traze.

Moje dete ima povremene izlive empatije i takve ljubaznosti da u tim trenucima pomislim da sam najsrecnija majka na svetu. Tada je spreman i da pomogne i da mi objasni zasto je nesto sto se desilo lose ili dobro i da se izvini i da mene nauci kako je trebalo da postupim i da me poslusa … Tada pomislim da su se godine objasnjavanja zasto je dobro pomagati, zasto nije lepo smejati se kada je neko tuzan, nervozan ili ljut, godine pokusavanja gradjenja poverenja i potenciranja odredjenog nacina komunikacije konacno isplatile. Pomislim da je moj sin konacno shvatio sustinu. Da je sve to sto je tako dugo putovalo do njegove male glavice konacno selo na svoje mesto u vijugama. Medjutim, ta pomisao me uljuljkava samo na tren, jer znam isuvise dobro sta sledi. Samo ne znam da li ce to “predobro” stanje trajati pola dana, dan, mozda dva ili ce on u roku od pola sata sve to “dobro” baciti na pod, a onda po tome gaziti, skakati, divljati dok nijedan delic vise ne ostane, zajedno sa mojim zivcima, raspolozenjem i nadama.

Sto se tice odnosa sa vrsnjacima, nisam sigurna da je “sefovanje” i potreba za odlucivanjem ono sto dominira, jer on nema puno prilika za kontakt sa vrsnjacima kod kuce. Samoinicijativno ga ne trazi, ali voli da mu neko dodje i da ode kod “drugara”. U tim retkim prilikama vrlo cesto se i ne igra sa drugarom ukoliko je decak, ukoliko odrasli ne organizuju igru, a sa devojcicama moze ponekad da nadje zajednicki jezik. 

To da se kod kuce ponasa kao mali odrastao i da ne prepoznaje svoj status kao mladjeg, odnosno kao drugaciji od naseg (roditeljskog ili odraslog) POTPISUJEM velikim slovima. Svakodnevna borba o tome ko odlucuje u kuci je neizbezna (ili je bar bila dok nismo naucili kako da ih ponekad izbegnemo). Sa ovom decom imate konstantan osecaj da “ne znaju svoje mesto” bez obzira na to kako se prema njima odnosite.

U vrticu je skoro uvek imao “drugara” ili “drugaricu” za kog je imao gotovo opsesivno interesovanje iz nama poznatih ili sasvim “misticnih” razloga. Poslednjih godina vrtica bili su to uglavnom mladja deca koja nisu mogla to ekstremno interesovanje da podnesu. Kada bi neko od vaspitaca pokusao da to dete zastiti, cesto bi usledila agresivna reakcija. Sada opsesiju predstavlja devojcica iz jedne serije ciju sliku nosi svuda sa sobom i sa kojom spava (o slici ce jos biti reci kasnije). 

Uvek je preferirao drustvo odraslih i mnogo se bolje snalazio sa njima nego sa decom. Upravo zato sto vrlo lako komunicira sa odraslima i povremeno uziva u njihovom drustvu, moze im se dojmiti vrlo komunikativno i socijabilno. Medjutim, to se promeni ukoliko neko provodi vise vremena sa njim i vrlo brzo dodje do ispitivanja granica i odmeravanja snaga volje, upoznavanja slabih tacki odraslog i pravljenja strategija kako izbeci zahteve koje pred njega ta osoba postavlja.

Sta kazu ljudi sa PDA profilom 1: O izbegavanju zahteva – Kakav je osecaj?

Sta kazu ljudi sa PDA profilom 1: O izbegavanju zahteva – Kakav je osecaj?

Smatram da je dragoceno procitati o iskustvima i osecajima ljudi sa PDA profilom iz prve ruke. Neurotipicnim osobama je vrlo tesko da se identifikuju sa osobama koje to nisu. Samim tim, nisu u mogucnosti da ih razumeju, ali ni da im pruze odgovarajucu podrsku. Cesto postupci ovih osoba bivaju pogresno protumaceni i osudjivani, rekla bih nepravedno.

Na interenetu postoji vise blogova koje su pokrenuli ljudi sa PDA profilom. Sally Cat je jedna od njih. Ona se nije zaustavila samo na blogu koji je napravila, vec je priredila i citavu knjigu koja se zove “PDA by PDAers” ili, u slobodnom prevodu, “Ljudi sa PDA-om o PDA-u”. U pitanju su odrasli ljudi koji imaju PDA profil i koji, iako nisu vicni socijalnoj komunikaciji uzivo, mogu odlicno da se snadju u pisanoj komunikaciji u okviru socijalnih mreza. Tako je ova knjiga i koncipirana  – kao njihov odgovor na razna pitanja o PDA-u. Upravo iz te knjige dolaze sledeci segmenti koje sam bila slobodna da odaberem i prevedem.

Pickle (Krastavcic): Cak je i zahtev da razmisljam o ovom pitanju doveo do toga da mi se unutrasnjost prednjeg dela glave zgrci, pocnem da lucim previse pljuvacke, da mi se vilica ukoci i da mi se mozak pomalo zamagli. Pomislio sam da necu moci da odgovorim na pitanje, ali pretpostavljam da vec jesam. Dodajte tome i i anksiozonost ukoliko se radi o vecem zahtevu ili o nekom koji me neminovno ceka u bliskoj buducnosti.

my_head_explodes_by_zillyirk32-d8qsbea

Lauren: Kada sam razgovarala sa svojim verenikom, on je rekao: “Ali, zar ne zele svi ljudi da izbegnu zahteve?” Ja sam odgovorila: “Da, do odredjene mere. Ali koliko ljudi je iskusilo situaciju gde treba da se istusiraju i urade domaci u toku iste veceri, imalo unutrasnju borbu da bi prihvatili i postigli oba ova svakodnevna zahteva, sto je bilo mentalno prezahtevno u toj meri da nisu uradili nijedan od njih i nisu mogli ni sledeceg dana da odu u skolu? i to, ne samo jednom , vec su ovakvu vrstu borbe vodili skoro svaki dan.” Meni je 30, a ponekad se osecam kao da se ponasam kao neko tvrdoglavo dete. Medjutim, onda moram samu sebe da podsetim da se radi o zdravstvenom stanju koje je izvan moje kontrole (u vecoj meri) i da ne smem da budem prestroga prema sebi.

Bilo je mnogo teze nositi se s tim dok sam bila u srednjoj skoli nego sada kada sam odrasla. Mislim da se radilo o kombinaciji razlicitih faktora: nisam imala takvu kontrolu nad svojim zivotom kao sada, jer sam bila dete i mnoge odluke su se donosile za mene. Takodje, sada poznjem sebe mnogo bolje nego tada. Sada mogu da napravim kompromise sa samom sobom. Na primer, diskutujem sa samom sobom u glavi – “U redu, ne zelim da se tusiram danas pre odlaska u krevet. Ali, ako se ne istusiram veceras, to znaci da moram da se probudim ranije ujutru da bih se istusirala (sto, da budem iskrena, verovatno znaci da cu zakasniti na posao). Dakle, sta cu?” Ono sto mi uvek pomogne da se izborim sa zahtevima jest postojanje opcija.

Tracy: Unutrasnji osecaj izbagavanja zahteva za mene je ispunjen anksioznoscu i  tenzijom, obuzima me u potpunosti i tako je GLASAN i postaje sve gori sve dok ja pokusavam da se probijem kroz njega i ispunim odredjeni zahtev …

Pokusala sam to da opisem svom terapeutu na sledeci nacin: “Mozda je to kao da slusate kako neko grebe skolsku tablu, to je zvuk koji apsolutno ne mozete da podnesete, ali je on konstantno prisutan, a vi morate da se pravite da je to normalno i radite sve kao da vam to uopste ne smeta (i mozda ste cak vi osoba koja ga stvara, ali jednostavno morate)”

Ili je to osecaj kao da vam je neko dao casu punu crva i vi znate da morate da ih pojedete i pravite se kao da vam to nije odvratno, a vi stvarno mislite da je to grozno i uzasno, ali svi ostali misle da to nije nista strasno.

Ili kao da imate odvratnu zastrasujucu bubu na kozi i ne mozete da je oterate ili zgnjecite, morate da je pustite da mili po vama dok radite i pretvarate se da vam to nije nimalo neprijatno…

Alice: U skorije vreme sam shvatila da zahevi nisu uvek ocigledni za mene… Zahtev osecam kao strah, srce pocinje da udara sve jace i jace i ne mogu da mislim ni na sta drugo, sve dok se na bilo kakav nacin to ne razresi. Ukoliko uspem da ispunim zahtev, osecam ponos, ali mnogo cesce ne uspem i izbegnem ga tako sto odlozim odredjeni dogadjaj ili aktivnost ili ga skroz otkazem, sto inicijalno dovodi do osecaja velikog rasterecenja, a potom do osecaja krivice i frustracije. Postoji i malo kompleksniji i suptilniji proces koji sam nedavno primetila. On sadrzi element autosabotaze gde ja radim upravo suprotno od onoga sto se trazi/zahteva, a to me cini da se osecam ljuto i jos vise frustrirano sobom…

Tracy: … Ja se borim sa samom sobom da pijem vodu kada sam zedna! Zedna sam i zelim da pijem vodu i imam vodu u ruci i jednostavno ne mogu da je popijem!…

Sally Cat: Izbegavanje zahteva moze uciniti da nesto u cemu bih inace uzivala postane potpuno neprivlacno za mene. Na primer, ako neko predlozi nekog odredjenog autora, za mene postaje zahtev da mi se taj autor svidi i ja se aktivno opirem citanju njegovih dela.

 

Izvor: Cat, S. (editor) (2018): PDA by PDAers: From Anxiety to Avoidance and Masking to Meltdowns, Jessica Kingsley Publishers, London and Philadelphia.

 

 

 

 

 

 

 

Sta je PDA?

Sta je PDA?

Patolosko izbegavanje zahteva (Pathological demand avoidance- PDA) se sve cesce posmatra kao izdvojen profil u okviru autisticnog spektra. Pojedinci sa PDA profilom dele slicne poteskoce sa drugima koji se nalaze u okviru ovog spektra. Medjutim,  centralna karakteristika osoba sa PDA-om jeste izbegavanje svakodnevnih zahteva i ocekivanja do ekstremnog nivoa. Ovakvo ponasanje je ukorenjeno u anksioznoj potrebi za kontrolom.

Specificno za ovu  formu izbegavanja, pored njenog ekstremnog karaktera, jeste i to da nije ogranicena samo na zadatke koje su neprijatni, teski, neprivlacni itd. Osobama sa PDA profilom moze predstavljati veliki problem povinovanje zahtevima koje su sami sebi postavili i pristajanje na stvari koje starno vole da rade.

Sustinske karakteristike PDA profila su sledece:

  1. Opiranje i izbegavanje zahteva svakodnevnog zivota (npr. ustajanje iz kreveta, oblacenje itd.)
  2. Koriscenje socijalnih strategija da bi se izbegao zahtev: odvlacenje paznje (“Svidja mi se tvoja frizura, sta si uradila s kosom”); davanje izgovora (“Ne mogu da hodam, jer su mi se noge pokvarile”); odlaganje i odugovlacenje (“Uradicu to za 5 minuta”); povlacenje u mastu (“Ja sam macka, a macke ne nose odecu”); ignorisanje (glasno pevanje i opravdavanje da vas ne cuje od pesme) …
  3. Prividna socijabilnost (koriste kontakt ocima i ostvaruju bolju konverzaciju od drugih u okviru autisticnog spektra, ali se cesto pokaze da imaju problema sa razumevanjem iste)
  4. Izrazite promene raspolozenja i impulsivnost
  5. Lakoca igranja uloga i pretvaranja (ponekad i do te mere da granica izmedju pretvaranja i realnosti postaje nejasna)
  6. Opsesivno ponasanje koje je cesto usmereno na druge ljude (realne ili izmisljene osobe).

Ljudi sa ovim profilom mogu delovati kao ljudi koji vole da kontrolisu i dominiraju, narocito kada osecaju anksioznost. Medjutim, isto tako, mogu delovati zagonetno i sarmantno kada kontrolisu situaciju i osecaju se sigurno.

PDA se smatra skrivenom smetnjom i osobama sa ovim profilom je cesto potrebna podrska. Zato je bitno identifikovati PDA sto pre kako bi se sto pre zapocelo sa adekvatnom podrskom.

Image result for calvin and hobbes

Izvori:

https://www.pdasociety.org.uk/

https://www.autism.org.uk/about/what-is/pda.aspx